SEZONA KUPANJA JE POČELA, A SUBOTICA SE I OVE GODINE SUOČAVA SA ISTIM PROBLEMOM: NEPOSTOJANJEM OBAVEZNE NASTAVE PLIVANJA U OSNOVNIM ŠKOLAMA I NEPOSTOJANJEM USLOVA ZA TO
PRAĆAKANJE U PLIĆACIMA
• Iako zakon dopušta mogućnost učenja plivanja u okviru nastave fizičkog vaspitanja u osnovnim školama, praksa pokazuje da za to ne postoje objektivni uslovi što nam kao posledicu ispostavlja činjenicu da je među decom mnogo veći broj neplivača u odnosu na plivače • Sa samo jednim bazenom Subotica ne može podmiriti potrebe ni svojih, a kamoli mališana iz okolnih naselja • U susednoj Mađarskoj, osim obaveznog učenja plivanja tokom jednog polugodišta u petim razredima osnovne škole, za to osigurani uslovi u vidu mnoštvo gradskih i školskih bazena • Po tvrdnjama starijih sugrađana, nastava plivanja u pojedinim osnovnim školama bila je u Subotici obavezna još šezdesetih godina prošlog veka i odvijala se u „Fekete” i „Hajzlerovom” kupatilu

Iz godine u godinu sve smo više u prilici čuti kako broj maloletnih utopljenika raste. Primera radi, samo se u maju – dakle u predkupališnoj sezoni – u Beogradu utopilo troje maloletnika, a to što Palić, kupalište u Malom Bajmoku ili na nekom drugom mestu kod nas ove godine u dubine nije povuklo prvu žrtvu nije nikakva garancija da se to neće desiti.
Odgovor na pitanje zašto se to dešava uopšte nije težak: mnogi maloletnici nisu naučili plivati. Ali je zato odgovor na pitanje „zašto nisu” mnogo kompleksniji.
Počnimo od škole, kao ustanove o kojoj brigu vodi (ili bi bar tako trebalo biti) država. Ista ta država, putem svog Ministarstva prosvete, do sada nikada nije propisala da se u sklopu fizičkog vaspitanja u osnovnim školama kao obavezna aktivnost „izučava” i plivanje. Umesto toga, naši osnovnoškolci danas mogu odabrati „aktivnost” (za koju u školi postoje uslovi, prim. a.), pa je otud više nego logično što se među njima nalazi i šah (!), jer verovatno nema vaspitno-obrazovne (ili samo obrazovne?) ustanove u zemlji koja nije u stanju nabaviti nekoliko tabli sa 64 crno-bela polja. Kako šah nije tema ovog teksta, a nisu to ni mnogi drugi i među decom popularniji sportovi (individualni ili kolektivni, s loptom ili bez nje, za koje u školama uglavnom i postoje uslovi), vratimo se plivanju kao ne samo bazičnom sportu nego ponekad i životno važnom umeću.

Subotica – Debrecen 1:8

Stanje u našim školama takvo je da podatak – kojeg je za „Subotičke” izneo profesor u gimnaziji „Sent Jožef” Jožef Pinter – o čak osam, što otvorenih što zatvorenih, bazena u Debrecenu deluje gotovo neverovatno. Kada se u obzir uzme da je sa svojih 204.297 (po popisu iz 2005.) stanovnika ovaj grad u istočnoj Mađarskoj „tek” duplo veći od Subotice, onda i podatak o našem jednom bazenu dobija pravu dimenziju u ovom poređenju. Pritom Pinter kaže kako i pojedine gradske škole – poput gimnazije „Tot Arpad” – imaju svoje (zatvorene) bazene (!), čija se dubina kreće od one pogodne za neplivače pa do one od dva i preko dva metra. Ali, o Debrecenu i Mađarskoj malo kasnije mada je već i sada mnogo toga jasno.
Školu u Subotici sa vlastitim bazenom trenutno je moguće zamisliti tek „u perspektivi mlade vrane”, jer je i ovaj jedan bazen što imamo uputnije uporediti sa (koncesionom) izgradnjom „poluautoputa” negoli sa ozbiljno utemeljenim programom, bar kada je reč o učenju plivanja za osnovnoškolce. U tom smislu, i prvi odgovor na drugo pitanje (zašto mnogi klinci ne znaju plivati?) više je nego lak: za to nemaju ne adekvatne, nego nikakve uslove.
U potrazi za daljim odgovorima mogu nam poslužiti i reči naših sugrađana „starije srednje generacije” od kojih je nemali broj obaveznu nastavu plivanja imao još tamo početkom šezdesetih godina prošlog veka! Po rečima jedne od njih, nekadašnje učenice Osnovne škole „Sonja Marinković”, čitav razred je pre oko pola veka išao na časove plivanja u danas nepostojeće „Fekete kupatilo”. Rezultat te prakse je, po njenim rečima, da je ceo razred ne samo naučio plivati nego je za to još bio i ocenjivan! Slično iskustvo iznosi i naša druga sagovornica koja je, kao učenica druge škole, u to vreme takođe išla u „Hajzlerovo kupatilo” na obavezne časove plivanja. Sa istim rezultatima.

Pokušaji na suvom

Skoro 50 godina kasnije, niko drugi do kancelarija predsednika Srbije Borisa Tadića, setila se da ideja o stvaranju „plivačke nacije” i nije tako loša. Kao prvi korak na tom putu u slučaju Subotice izabrane su tri škole koje su od prošle jeseni do proletos trebalo da deci u okviru fizičkog vaspitanja omoguće i učenje plivanja. Jedna od njih je i Osnovna škola „Sečenji Ištvan”, a programom su bili obuhvaćeni učenici trećih i četvrtih razreda. Program pod nazivom „Nauči da plivaš od najboljih”, čije su početne časove držali naši istaknuti vaterpolisti, počeo se u ovoj školi odvijati u oktobru prošle godine, a nastavu plivanja vodili su trener vaterpolista u Opštinskom sportskom savezu i trener u Plivačkoj školi „Delfini” Ludvig Vil, njegova supruga Agneš Vil i Aranka Marković.
– Sa izvesnim prekidom, zbog promene direktora u školi, od oktobra do aprila nastavu plivanja pohađalo je 78 dece, koji su bili podeljeni u šest grupa. Kada su počeli, među njima je bilo preko 90 posto neplivača, a kada su završili njih preko 90 posto je naučilo plivati. Neki od njih nastavili su svoje usavršavanje u „Delfinima” – kaže za „Subotičke” Ludvig Vil.
Druga škola koja je bila predviđena ovim programom je „Matko Vuković”, ali njihovi učenici trećeg i četvrtog razreda, na žalost, nisu bili te sreće ni da odu na početni čas plivanja u Dudovu šumu.
Direktorica ove škole Marija Crnković kaže da ne zna tačno šta je razlog tome, ali i da joj je veoma žao zbog toga. Kako navodi, uzrok zbog kojeg su deca iz „Matka Vukovića” na kraju „ostala na suvom” vezan je za kadrovske promene na vrhu OŠ „Sečenji Ištvan”, ali sa detaljima nije upoznata. Kao i u slučaju OŠ „Sečenji Ištvan”, tako je i u „Golubovoj škuli” (kako se „Matko Vuković” često naziva) za jednog od trenera bio predviđen Ludvig Vil, koji se tada nalazio na civilnom odsluženju vojnog roka u ovoj školi. Kako se za vreme civilnog odsluženja vojnog roka plata (i radni staž!) jednostavno poklanjaju kao „dug otadžbini”, verovatno je nakon odluženja te usluge neko morao platiti. A nije imao ko!
Marija Crnković kaže da je zbog ovakve greške u organizaciji uskraćeno ostalo stotinak dece iz ove škole, a veliko je pitanje hoće li biti sličnih prilika u budućnosti.
– Jako mi je žao što naša deca nisu došla na red, jer ceo kolektiv u našoj školi animira decu da se bave sportom. Nije toliko bitno koji je sport u pitanju, jer je mnogo važnije da ih povučemo sa ulice i da ih za nešto zainteresujemo. Istina, mi imamo nekoliko učenika iz naše škole koji treniraju vaterpolo, ali je to stvar roditelja – kaže Marija Crnković.
Ona ponavlja i da joj je veoma žao što su ovakvi programi pre prlod slučajnosti negoli promišljene aktivnosti, jer je, kako navodi, plivanje višestruko korisno umeće.
– Lično mislim da bi učenje plivanja bila prava stvar. Treći čas, kao obavezan sport što škola ima u programu, može biti izborni. Ali škola ne može nuditi nešto za šta nema uslove i kadrove, pa da deca biraju. Mi nudimo odbojku i košarku, jer za to imamo uslove i deca se uglavnom za to i opredeljuju. Žao mi je što ne možemo ponuditi i plivanje, jer se nemamo s kim dogovoriti o prostoru. Kadar nam ne bi bio problem, jer su naši nastavnici plivači i sigurno bi za to dobili sertifikat – kaže Marija Crnković.
Na pitanje da li je o ovome ikada do sada bilo reči na aktivu direktora sagovornica odgovara „samo jednom”, i to „više rekreativno negoli obavezujuće”. Zapravo, kako kaže, bilo je reči o mogućnosti odlaska dece na klizalište ili bazen, ali se i tada pojavio problem termina, samim tim i prostora.
– Pojedinačno to nikada nije problem, ali se nama kao školi, posebno u vreme raspusta, pojavljuje problem kako voditi grupu, kako ugovoriti termine... Osim toga, tu je i odgovornost zbog eventualnih prehlada, posebno na bazenu pošto znamo da je to više balon nego li pokriveni prostor – kaže Marija Crnković, dodajući da bi jedno od mogućih rešenja bilo bolja organizacija u smislu rezervisanja termina bazena za škole.
To, naravno, u teoriji zvuči idealno. Ali, dosadašnja praksa – i na primeru prošlo i ovogodišnjeg programa „Nauči da plivaš od najboljih” – pokazuje nešto sasvim drugo. Subotica, naime, ima preko 20 osnovnih škola od kojih se skoro polovina nalazi izvan grada što dodatno usložnjava ovaj problem, jer bi za organizaciju takvih grupa bilo potrebno angažovati kombi ili i autobus za njihov prevoz do bazena, pošto je bazen u Čantaviru zimi neupotrebljiv, a u Bajmoku i leti i zimi. Ipak, Marija Crnković kaže da ni to nije neizvodivo, a još manje neisplativo, posebno ako se u obzir uzme nesumnjiva korist od ove akcije. Osim toga, kako navodi, na taj bi način bili udareni temelji za obučavanje mališana za plivanje, a čim krene prva grupa ona onda „odmah povuče i ostale”.
– To onda postaje „trend” na kojeg se deca brzo naviknu i prosto je neugodno biti izvan njega. Mislim da bi se mnogi roditelji složili s tim i da bi se angažovali oko toga da plivanje dobije savoje mesto u obaveznoj nastavi u školi. Nije dobro da deca uče sama plivati na raznoraznim mestima, jer smo, na žalost, i mi imali jedan tužan slučaj da se naš učenik udavio pre nekoliko godina – kaže sagovornica.
Pitanje je, naravno, imaju li i sami nastavnici uvida u to koliko u razredu imaju plivača, a koliko neplivača. Marija Crnković kaže da se do takvih saznanja najčešće dolazi u slučajevima kada deca odlaze na ekskurziju ili izlet u mesta za koja se zna da postoji bazen ili plivališna mesta. Tada su, kako navodi, nastavnici obavezni da to saznaju, ali ne od učenika nego od njihovih roditelja. Ipak, kaže sagovornica, škole uglavnom izbegavaju takve destinacije, jer na taj način na sebe preuzimaju izuzetno veliku odgovornost, pa i rizik.
– Istina, sa nižim razredima idemo na Palić ali je to uvek vezano za vožnju čamcem, šetnju pored obale ili posetu Zoološkom vrtu. Još nikada nismo takve grupe vodili na Palić da plivaju – zaključuje Marija Crnković.

Plivanje – pitanje kulture

Član Opštinskog veća zadužen za sport Andrija Romić kaže da je akcija učenja plivanja, bar kada je on sam u pitanju, počela i pre nego što je došao na funkciju na kojoj se (još) nalazi. Kako kaže, još u vreme dok se zvala „Ivo Lola Ribar” u toj je školi jednom nedeljno, u okviru fizičkog vaspitanja, postojalo učenje plivanja za učenike petih i šestih razreda. I on kaže da je to išlo dosta teško, jer je samo jedan bazen premalo za ovaj grad, a i on je prebukiran treninzima plivača i vaterpolista, pa i građana koji plaćaju ulaznice za plivanje. Rešenje je nađeno u učenju plivanja subotom ili nedeljom ujutro, što se pokazalo korisnim jer deci nije teško padala takva vrsta nastave u slobodno vreme.
– Na žalost, mojim dolaskom na ovu funkciju ta je praksa u školi „Sečenji Ištvan” prestala, a u ostalim školama nije ni postojala. Prednost ove škole bila je i u njenoj blizini bazena, jer mnoga deca tamo stanuju dok se u drugim slučajevima, kao najveći, pojavio problem kako decu organizovano dovesti do bazena. Međutim, naš osnovni problem je što imamo samo taj jedan bazen što zaista ne zadovoljava potrebe grada ovakve veličine i ja sam uveren da mi i u srednjim školama imamo dosta učenika koji ne znaju plivati – kaže Romić.
Ipak, prisećajući se vremena dok je i sam (po ugovoru) bio angažovan na učenju plivanja u (sadašnjoj) školi „Sečenji Ištvan” sagovornik kaže da su rezultati bili izuzetno dobri, jer su gotovo sva deca naučila plivati, a mnogi od njih nastavili su u Plivačkom ili Vaterpolo klubu „Spartak”.
– Koliko se njih danas nalazi u tim klubovima, ne znam. Ali, to nije toliko bitno koliko sama činjenica da su naučili jednu veštinu koju u životu nikad neće zaboraviti i koja će im donositi samo koristi. Uostalom, znamo da je plivanje bazičan sport posle kojeg se mogu nastaviti i svi ostali. Na žalost, sadašnjih dva časa fiskulture nedeljno nije dovoljno, jer bi trebalo barem tri i možda preko vikenda slobodna aktivnost – kaže Andrija Romić.
Vratimo li se, s tim u vezi, na započetu priču o Debrecenu videćemo kako ova praksa funkcioniše ne samo u tom gradu nego verovatno i u celoj Mađarskoj. Profesor fizičkog u gimnaziji „Sent Jožef” Atila Vince kaže za „Subotičke” da učenici u petim razredima jedno polugodište obavezno pohađaju sate plivanja, a u sredinama u kojima za to ne postoje uslovi nastava je fakultativna, uz organizovan autobuski prevoz učenika na takozvane blok-časove plivanja koji se uglavnom odvijaju vikendom. Međutim, kako kaže profesor u istoj gimnaziji Jožef Pinter ne samo u Debrecenu, nego i u mnogim okolnim selima postoje bazeni tako da je broj onih škola u čijim mestima ne postoje uslovi za nastavu plivanja veoma mali u odnosu na nas.
– Osim toga, i učenici nižih razreda imaju mogućnost fakultativnog učenja plivanja kao vannastavne aktivnosti. Nastavnici su tako angažovani na obuci neplivača i za to su plaćeni od roditelja. Iako je cena jednog sata 400 forinti (oko 140 dinara, prim. a.), zanimanje roditelja da im dete nauči plivati je prilično dobro, jer se takvu vrstu vannastavne aktivnosti u proseku opredeljuje oko pola razreda – kaže Pinter.
Na kraju, osim pukog iznošenja činjenica postavlja se i pitanje šta dalje? Ako je čekati na državu da preko zakona uvede obaveznu nastavu plivanja, onda je to isto kao i verovanje da će ta ista država uskoro pronaći sredstva da nam ne samo grad bude bogatiji za još koji bazen nego da i u školama plivališta postanu normalna stvar. Ako je, isto tako, čekati na grad da završi i ovaj jedan bazen što ima ili da uloži u izgradnju još nekoliko po školama i okolnim mestima, onda je zaključak isti kao i o državi. Ako se, pak, nada polaže isključivo u roditelje da će oni slati svoju decu u školu plivanja ili da će im deca to umeće steći na moru, onda je zaključak isti kao i u prva dva slučaja, jer niti su roditelji danas u tolikom broju u mogućnosti da sebi i svojoj deci omoguće letovanje niti da mesečno odvajaju „ekstra rashode” za takvu vrstu „luksuza”.
Rešenje je, verovatno, u samoj zajednici kroz koordiniranu akciju samih roditelja, škola, Sportskog saveza i grada da se iskoristi i ovo malo mogućnosti kojima raspolažemo. Jedno od njih sigurno je rezervisanje termina vikendom za škole, uz organizaciju i pomoć lokalne samouprave, ali i učešče škole i roditelja. Jer, plivanje nije samo umeće nego i sastavni deo kulture. A ona se u ranoj dobi ne stiče sama po sebi nego učenjem.
Pitanje je samo: od koga?

A GDE JE BAZEN?

– Ako bismo sada pitali decu znaju li gde se nalazi gradski bazen, uverena sam da polovina ne bi znala. Pre bi znali gde je ribnjak ili Palić, ali za gradski bazen sumnjam. Pretpostavljam da je uzrok tome i finansijski problem, jer ako roditelji sa dvojetroje dece odu na bazen, onda je to poprilična stavka za tih nekoliko sati koliko tamo mogu provesti – kaže Marija Crnković.

NIJE CUDO

– Kod nas kultura bazena, pa samim tim i kultura plivanja nikada nije bila na visokom nivou što pokazuje i činjenica da mi kao grad imamo samo jedan bazen. Primera radi, u Egeru u Mađarskoj (koji prema popisu ima 56.317 stanovnika, prim. a.) ima 48 bazena! Nije bitno kojih su dimenzija, ali već taj broj nešto govori. Zbog toga i nije čudno što danas imamo toliko neplivača – kaže Andrija Romić.

 

SVE GLASNIJE PRIMEDBE NA NESELEKTIVNOST PRIJEMNIH KOD UPISA U SREDNJE ŠKOLE
Jedan bod nije znanje
• Iskustvo je pokazalo da učenik koji je sa 2 ili 4 osvojena boda upisao četvorogodišnju školu nema potrebnog znanja da bi pratio nastavu i učio. Ni znanje pokazano na prijemnim ispitima ne odgovara istini u mnogim slučajevima, jer se, kako je opšte poznato, dozvoljava prepisivanje. Celoj situaciji kumuje i izrazit nedostatak stručnog kadra iz matematike • Da li je rešenje da same srednje škole pripremaju prijemne ispite, kao što je to slučaj sa nekim evropskim zemljama

Klasifikacioni ispiti za upis u prve razrede četvorogodišnjih srednjih škola su završeni. Spiskovi učenika biće objavljeni 5. jula, a onda slede upisi. Nikada kao ove godine nije bilo više kritika na ovaj način selekcije na kvalifikacione ispite. Jer, potvrdilo se da preblaga selekcija ne daje realne rezultate, zato što je čak dovoljan samo jedan bod iz oba predmeta da učenik upiše u četvorogodišnju školu. Rad boljih učenika time se obezvređuje, a bezmalo svi učenici imaju rezultate dovoljne za četvorogodišnju školu.
Time što u srednjim školama ima znatno više upisnih mesta nego učenika, trogodišnja zanimanja ostaju nepopunjena, a radnici ovih struka postaju sve deficitarniji. Zbog toga su kritike i ove godine upućuju Ministarstvu prosvete da nešto učini ovim povodom.
Posledice ovakve blage selekcije najbolje vide profesori u srednjim školama već na početku prvog razreda, jer se zbog slabijeg znanja većine učenika moraju vraćati na gradivo osnovne škole.

Znanje ne odgovara bodovima

Đorđe Sabo, profesor srpskog jezika u Ekonomskoj srednjoj školi „Bosa Milićević”, smatra da jedan bod nije realno znanje i da je on više simboličan.
– Taj jedan bod može i slučajno da se osvoji prilikom prepisivanja, jer se test radi u matičnoj osnovnoj školi, a o tome se dosta govori. Jer školama je stalo da imaju što bolje ukupne rezultate. Zavisi i od toga ko od njihovih nastavnika dežura, u kojoj učionici, jer u nekoj se vodi više računa da se ne prepisuje, a negde manje, i onda je i taj jedan bod i slučajno moguće osvojiti. Smatram da bi tu granicu trebalo podići kao što je bila pre uvođenja ovog sistema, na 8 do 12 minimalnih bodova, u zavisnosti o kojoj školi je reč. Znači, selekcija bi trebalo da bude stroža, ili da se možda generalno promeni sistem.
Početkom prošle godine, samo dva meseca posle upisa, na inicijativu stručnih veća matematike i srpskog jezika, napravljen je test u prvim razredima od zadataka koji su bili u zbirci za prijemni.
– Bio je to dijagnostički test kojim smo želeli da utvrdimo da li su učenici sa bodovima koje su doneli u našu školu, ostali na tom nivou znanja nakon dva meseca. U odeljenju koje sam imao, samo su 3 učenika ostala u rangu osvojenih bodova, dok su ostali pokazali mnogo slabije znanje. Imali su čak po 5 i više bodova manje nego na prijemnom ispitu. I po zaključenim ocenama u prvim razredima to se potvrđuje, roditelji su iznenađeni što skroz odličan učenik u osnovnoj sada ima lošiji uspeh. U svemu ovome treba zadržati listu želja i kompjuterski raspored učenika na nivou cele Srbije, to se uostalom radi i u drugim evropskim zemljama – rekao je Đorđe Sabo.

Prijemni kreiraju srednje škole

Diana Zita je profesor matematike u Osnovnoj školi „Kizur Ištvan”, a pre toga je radila u srednjoj školi.
– Prijemni ispiti su bili objektivniji kada su uvedeni jer se nisu rešavali zadaci iz zbirke, na njima se samo vežbalo. Sada deca uče 400-500 zadataka iz zbirke, a neki nauče i napamet, što je strašno. Znači 4 ili 8 godina ne rade na tome da nauče nešto o metodu rešavanja, nego uče napamet. Drugo, mislim da to njih ne zanima. Trebalo bi već u nastavi nešto promeniti da bude zanimljivija. I još nešto važno, nemamo dovoljno nastavnika matematike, pa predaju i oni koji nisu matematičari, a neki od njih i nemaju dovoljno znanja, pa ponešto pogrešno uče decu.
Na pitanje gde učenici najviše greše, Diana Zita kaže da ne nauče osnovu.
– Dolaze u peti razred a da ne znaju 4 računske operacije, a pritom su imali ne dvojku nego trojku ili četvorku. Tražila sam odgovor na pitanje zašto Ministarstvo prosvete i sporta ne radi nešto na tome da i među onima koji nisu matematičari nađe bolje nastavnike. Zašto se ne pravi provera njihovog znanja, jer tako će oni koji znaju valjada nekako to preneti deci. U suprotnom, šta će preneti deci?
Ovakav bodovni sistem, kako ističe naša sagovornica, treba da omogući da sva deca u jednom roku polože prijemni, a škole, da bi bile interesantne deci (njihovo finansiranje zavisi od broja učenika) otvaraju veći broj odeljenja po četvorogodišnjem programu, a njih treba popuniti. Sve je to povezano.
– Nije u redu da neki nastavnici ne dežuraju, pa deca mogu da prepisju i da se dogovaraju, jer to onda već nije realno znanje. Tako neke škole dobro prolaze na prijemnim ispitima, a neke ne. Znači, i dežurne nastavnike bi neko trebalo da proverava šta rade. Zatim, jedan bod nije znanje, ali otvara vrata četvorogodišnjoj školi. Možda deci treba pružiti priliku, ali onda u prvom razredu nastavnik sa njima treba ponovo da radi osnovnoškolsko gradivo. U nekim evropskim državama, na primer u Mađarskoj, svaka srednja škola sama izrađuje zadatke za prijemni ispit, i njihovi profesori dežuraju na prijemnom. Mislim da ne bi bilo loše ni kod nas tako nešto uvesti. Deficitarnost nekih prosvetnih radnika rešavaju tako što samo njima povećavaju plate sve dok ne bude dovoljno zainteresovanih studenata za tu oblast – ističe Diana Zita način kako bi se mogao rešiti dugogodišnji manjak nastavnika matematike, a onda i povećati kvalitet nastave i znanje učenika.

Stari sistem bolji

Endre Jo, profesor informatike u Gimnaziji „Svetozar Marković”, smatra da je sadašnjim načinom polaganja kvalifikacionog ispita Ministarstvo htelo svim učenicima obezbedi da upišu neku školu i ne ostanu na ulici.
– To jeste pozitivno, ali smatram da se ta granica jako pomerila, pa učenik može i sa jednim bodom da upiše četvorogodišnju školu, a pri tome njegovo znanje nije dovoljno da bi pratio nastavu i učio. Kada sadašnji način upisa uporedimo sa prethodnim, stari je bio daleko realniji, bar što se tiče gimnazije. Tada su učenici dolazili sa mnogo većim znanjem, što je uticalo da je rad sa njima bio na višem nivou, i lakše se savladavalo gradivo.
– Predajući informatiku koja je usko povezana sa matematikom i sa logičkim načinom razmišljanja, vidim da su oni sada na nižem nivou. Zato smatram da bi trebalo podići prag znanja na prijemnom, odnosno broj bodova potrebnih za upis. Sa takvim predznanjem učenik ne može da prati nastavu, mora da ide na privatne časove iz nekoliko predmeta, što nije cilj školovanja – rekao je Endre Jo, navodeći podatak da u osnovnim školama sada radi oko deset nestručnih nastavnika matematike, što sigurno nije dobro za učenike. E. B.

 

PREDUZEĆE „MIO III KOMPANI” (COMPANY) USPEŠNO KOMBINUJE PROIZVODNJU ZAŠTITNE RADNE ODEĆE I PROGRAMA REKLAMNIH PROIZVODA
U POGONU I VEZU I ŠIJU
• Radimo uglavnom katalošku prodaju i firme iz cele Srbije nas nalaze i postaju naši klijenti. Našli smo sebe u ovom programu i radimo na tome da se prepoznajemo po kvalitetu, brzini i poslovnosti – kaže Bratislav Petković • U Vojvodini u tekstilu su plate gotovo duplo veće, ali ni to nije dovoljno stimulativno, pa se dešava da na konkurs koji je neprekidno otvoren ne stigne ni jedna prijava i po tri meseca

Subotičko privatno preduzeće „Mio III kompani” (Company) jedno je od retkih u Srbiji koje u svojoj ponudi ima kompletiran tekstilni i reklamni program koji uspešno plasira firmama diljem naše zemlje. Objašnjavajući šta je to što ovo preduzeće, koje postoji nepunih sedam godina, radi, vlasnik Bratislav Petković kaže da su im u ponudi kačketi i majice sa logoom firmi koje na sopstvenim mašinama vezu, zatim različite ambleme, grbove, zastave, u šivaoni se zarad dopune ponude šiju radne i konobarske kecelje, kombinezoni i radna odela, koja su danas po odredbama Zakona o zaštiti na radu firme obavezne da nabavljaju za svoje zaposlene.
– Pored ovog, imamo i najsavremenije mašine za sito štampu kao i tampon mašinu pa smo u potpunosti osposobljeni za reklamni program hemijskih olovaka, upaljača i svih onih sitnica na kojima se utiskuje logo naručioca – kaže Petković.
On ističe da kape i majice uvozi iz Kine, jer je danas to mnogo jeftinije nego da ih sami šiju, a u svojim pogonima bave se daljom doradom – vezom ili oslikavanjem.
– U šivaoni zapošljavamo do pet radnika. Samo jednim delom svoje proizvodnje vezani smo za tekstilnu branšu koja je u Srbiji i dalje u lošem položaju. Prevashodni problem tekstilaca su niske zarade koje ni u Vojvodini ne mogu značajnije da rastu jer nas guši konkurencija firmi sa juga Srbije u kojima je cena rada jako niska. U Vojvodini u tekstilu su plate gotovo duplo veće, ali ni to nije dovoljno stimulativno, pa nam se dešava da na konkurs koji je neprekidno otvoren i po tri meseca ne stigne ni jedna prijava.
Bratislav se, pre nego što je ušao u proizvodne vode, bavio trgovinom, a prvu vez mašinu nabavio je zbog posla u kojem je njegova supruga bila već više godina, a to je proizvodnja bebi opreme.
– To je prva vez mašina sa jednom glavom, a podstakla me je da počnem posao dorade majica i kačketa o kome sam već pričao, potom je došla i druga mašina sa šest, pa sa sedam glava. Kada se ovakav proizvodni program dopuni ostalim reklamnim materijalom može lepo da se plasira, pogotovo kada nemamo veliku konkurenciju među domaćim proizvođačima. Iskustvo mi govori da Srbija ima veliku perspektivu u šivenju radnih odela, ali tek kada uđemo u Evropsku uniju i kada nam budu skinute carine prema zemljama EU. Iako tradiciju šivenja radnih odela Subotica konkretno nema, ovaj je program prisutniji u centralnoj Srbiji, mi imamo danas dosta malih šivaona koje bi mogle brzo da se prestroje i bave se tom vrstom proizvoda. Firme danas moraju u sistemu zaštite na radu da imaju radna odela i takav program bi imao siguran plasman.
Nabrajajući za koje su poznate kupce radili, izdvaja veliki posao koji je odrađen za firmu „Knjaz Miloš” iz Aranđelovca za koji su radili 40.000 majica sa njihovim logoom, potom za NIS, „Hemofarm”, „JAT Ervejz”, „Prokredit banku”, sindikate PTT-a, „Laste” i slično.
– Radimo uglavnom katalošku prodaju i firme iz cele Srbije nas nalaze i postaju naši klijenti. Našli smo sebe u ovom programu i radimo na tome da se prepoznajemo po kvalitetu, brzini i poslovnosti – kaže Petković.
On ipak naglašava da je i pored dobrog prometa prisutan problem sa slabom naplatom:
– Veliki trgovinski lanci su najlošije platiše, pa je zbog slabog i nesigurnog priliva teško planirati dalje poslovne korake. U tekstilnoj industriji rokovi plaćanja su od 60 do 180 dana, pa je obrt sredstava jako usporen. R. V.

NEDOSTATAK RADNE SNAGE

– Radna snaga je poseban problem u tekstilu jer na tržištu nema šivača. Ukoliko se u Subotici otvori još jedna fabrika poput „Lohera”, ona će usisati svu kvalifikovanu radnu snagu sa tržišta rada. Barem 150 šivača danas radi u „Loheru”. To bi mogao postati veliki problem u budućem radu šivaona u Subotici.

MODNA KONFEKCIJA

– I pored velike konkurencije robe sa Dalekog istoka, naši tekstilci pokušavaju da se izdignu i izdvoje kvalitetom. Tekstilna branša ima najveću perspektivu u modnoj konfekciji. Danas već imamo firme u Subotici koje prate visoku modu i prepoznatljive su po svojim pojedinačnim, brendiranim programima, dok oni koji rade masovni program imaju manju šansu da prosperiraju.

 

MERE ZA SMANJENJE GOJAZNOSTI NISU SAMO NA TRPEZI, VEĆ ZAHTEVAJU I ANGAŽOVANJE GRADA
Svetle ulice za vitak struk

„Čist” tanjir nakon obroka možda je lepa navika, ali se treba prvo nje odreći čim počne da se formira „pojas” oko struka. Umesto rigoroznih dijeta, vagica i merenja, za one koje takvi detalji opterećuju, prvi čovek nacionalne Radne grupe Ministarstva zdravlja Srbije koja se bavi problematikom gojaznosti i primenjuje mere na iskustvima Evrope, nedavno, u razgovoru za „Subotičke”, povodom učešća na skupu lekara-dijabetologa održanom u našem gradu, predložio je „prečice”:
– Za kilogram i po manje mesečno potrebno je 500 kalorija manje dnevno u sadašnjoj ishrani. Ako neko ne želi da se opterećuje merenjima, dovoljno je da ostavi tri poslednja zalogaja u tanjiru u svakom obroku. I da uz to primeni još nekoliko jednostavnih pravila, odnosno psiholoških mera za usporavanje unošenja hrane – kaže prof. dr Dragan Micić, lekar-endokrinolog, načelnik Centra za metaboličke poremećaje na Institutu za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma Kliničkog centra Srbije.
Prof. dr Micić je ujedno i predsednik Srpskog udruženja za borbu protiv gojaznosti i koordinator pomenute radne grupe koja pokušava da ukaže da je za umerenu težinu stanovništva potrebno stvoriti preduslove, jer se sva bitka ne vodi uz tanjir i za trpezom. Psihološke mere, ipak, može svako sam za sebe da preduzme:
– Može pomoći nekoliko praktičnih saveta. Prvo, da se sve što će se pojesti za obrok stavi na sto, time se dobija odgovarajući pregled obroka. Potrebno je pri obroku sesti za sto. I skoncentrisano voditi računa koliko će se sipati u prvi tanjir, jer je ustanovljeno da ako se manje sipa u prvi tanjir manje će se sipati i u svaki sledeći. Nakon prvog zalogaja treba spustiti escajg na sto. Ne jesti na brzinu...

Svakog drugog muče kilogrami

Stručnjak za oblast gojaznosti ističe da je problem preterane telesne težine kod nas veoma izražen.
– Zabrinjavajući su podaci o učestalosti gojaznosti i preteranoj telesnoj težini kod stanovništva Republike Srbije. Postoje i na sajtu Ministarstva. A to je da je 18,3 odsto gojaznih i 36,2 odsto sa preteranom telesnom težinom. Ukupno, 54,5 odsto populacije ima problem na ovaj ili onaj način sa povećanom telesnom težinom, što samo dokazuje da, na žalost, pratimo trend koji postoji u visoko razvijenim, a u poslednje vreme i u nisko razvijenim zemljama, upravo zbog toga što se unosi loša hrana koja je visokoenergetskog sadržaja i odgovara našim čulima ukusa. Međutim, ta hrana istovremeno dovodi do porasta gojaznosti.
Problem je svetskih razmera i postoje iskustva koje nacionalna komisija pokušava da unese i u naš stil života, ali i u društvenu svest. Jer, najviše treba poći od sopstvenog tanjira, ali se uz njega ne odvija cela bitka protiv suvišnih kilograma.
– Mere se prvenstveno odnose na ono što zovemo promenom životnog stila, a ona podrazumeva promenu načina ishrane i povećanje fizičke aktivnosti. Lako je savetovati, teško je sprovesti – napominje uvaženi stručnjak i vrstan poznavalac ove problematike.
To je ono što je lično do svakog ljudskog bića. Međutim...
– Bitka protiv gojaznosti podrazumeva niz sistemskih mera na kojima naša komisija radi. To su neke od mera o kojima možda i ne razmišljamo da su problem. Recimo, adekvatno osvetljenje ulica. Kod vas u centru u Subotici zapazio sam da su ulice veoma dobro osvetljene, a to je važno da bi ljudi mogli da šetaju i da se pri tome bezbedno osećaju. Drugi bitan element kod planiranja grada su biciklističke staze.

Naučimo decu

Deci treba posvetiti posebnu pažnju.
– Vraćanje onoga što smo nekada imali – užine u školi, ali užine pod kontrolom nutricioniste koji će dati deci ono što treba da dobiju, a ne kalorijske bombe koje ih čekaju u svim prodavnicama oko škole. Kažu da je gojazno dete budući gojazan odrastao čovek i zato se insistira na edukaciji dece o pravilnoj ishrani.
Promenjen je, na neki način, i odnos prema cilju koji treba dostići u mršavljenju.
– Insistira se na nečemu što se zove željena težina, a ona podrazumeva 5 do 10 odsto manje u odnosu na težinu sa kojom bolesnik počinje da gubi kilograme. Ako bolesnik ima 140 kilograma, dovoljno je da izgubi 7 do 14 kilograma, to će već za 50 odsto da smanji rizik od nastajanja komplikacija od šećerne bolesti i drugih. Mediji su zatrpani čarobnim dijetama, to nije realno i nije očekivano jer postoji niz povratnih sprega koje kontrolišu telesnu težinu, i ako brzo izgubimo težinu proizvodimo efekat sunđera, to jest, brzo se vraća težina. Ono što mi savetujemo je lagani, postepeni gubitak telesne težine, ne veći od kilograma do kilograma i po mesečno. To je realna terapijska opcija jer na taj način može za tri meseca da se izgubi 5 do 6 kilograma – savetuje predsednik Srpskog udruženja za borbu protiv gojaznosti. K. Korponaić

DOVOLJNA JE BRZA ŠETNJA

– Za povećanje fizičke aktivnosti nisu neophodne specijalne vežbe, teretane, aerobici. Dovoljna je brza šetnja i postepeno je produžavati. Ako uspemo da šetamo 60 minuta dnevno napravićemo značajnu potrošnju kalorija – savetuje prof. dr Dragan Micić.

LAKO JE POPITI...

– Važno je znati da alkohol ima jako mnogo kalorija. Jedna čaša viskija sadrži 300 kalorija. Za dve čaše viskija bi, dakle, trebalo da se šeta 45 minuta da se potroše. Lako ih je popiti, jako teško potrošiti.

IZMERITE STRUK

– U poslednje vreme smo zbog preteće epidemije metaboličkog sindroma uveli termin koji je još jednostavniji od izračunavanja indeksa telesne mase, a to je merenje obima struka. Meri se na sredini između donje ivice rebarnog luka i gornje ivice karlične kosti. Za muškarce važi da je povećan obim struka veći od 94, a za žene veći od 80 centimetara. Ovo su novi i strožiji kriterijumi.
Ako je obim struka veći, imate centralnu gojaznost, a ona je vezana za nagomilavanje masti u predelu disajnih i trbušnih organa, koji povećava rizik za nastajanje kardiovaskularnih problema – ističe prof. dr Dragan Micić, i savetuje: – Za početak izmerite obim struka, to je najbolji savet. Ako je obim veći, konsultujte svog lekara jer već imate centralnu gojaznost.

 

U SUBOTICI NIZOM AKTIVNOSTI OBELEŽEN SVETSKI DAN BORBE PROTIV NARKOMANIJE
Trogodišnje lečenje duše
• Pošto zajednice za lečenje narkomana daju najbolje rezultate sve je više roditelja zainteresovano da tamo smesti svoju decu, ali ona teško pristaju jer je to duga izolacija. Tek kada prođe izvesno vreme shvataju da je ona bila ključna za njihovo ozdravljenje

Svetski dan borbe protiv upotrebe droga, 26. juni, i tribina koju je Fondacija mentalne higijene „Ekspekto” (Edžspecto) u Subotici organizovala tog dana na Otvorenom univerzitetu, pokazali su da i naš grad, na žalost, ima mnogo porodica koje zbog svoje dece proživljavaju narkomanski pakao. Na tribini su, kako oni to kažu, svedočili o svom narkomanskom putu i putu izlečenja, trojica mladića, 23-ogodišnji Zoltan iz Novog Sada, 24-ogodišnji Boban iz Makedonije, i Nenad iz Novog Sada, bivši narkomani, a u publici oko 70 ljudi, kako se kasnije u razgovoru ispostavilo, roditelji, sestre i braća mladih narkomana još uvek izvan kontrole ili u fazi lečenja. Uz „Ekspekto”, organizator je bila i Komisija za borbu protiv bolesti zavisnosti Subotice, a prisutni su bili predstavnici Doma zdravlja, Savetovališta za mlade, Kluba „Mesečina”, Centra za omladinski rad, Zavoda za javno zdravlje i Zajednica „Hosana”.
Svo troje bivših narkomana su sada u zajednici za lečenje narkomana „Hosana” u Starom Žedniku (čiji je osnivač Katolička crkva), koja upravo obeležava godinu dana postojanja. Ovde je trenutno smešteno 15 mladića u starosnoj dobi od 18 do 30 godina. Ovakve zajednice po svetu postižu za sada najbolje rezultate u lečenju i sve su brojnije, što su mladići svojim svedočenjem i pokušali da pokažu. I to ne bilo kojim zajednicama, kao što je izneo Boban, nego u u onim koja uključuju i religijski element. Jer, vera, kako su rekli ovi mladići, jedino daje čvrst oslonac za njihove krhke ličnosti, koji su donedavno živeli samo sa ciljem da nabave drogu za taj dan. Svi su pričali o tome kako su u početku bili kategorički protiv molitvi, čak su bili i ateisti, a kako su sada sigurni da ih upravo to drži. O tome je govorio Boban koji je prethodno bio u jednoj zajednici koja nije podrazumevala molitve i njegovo lečenje nije dalo ploda.

Kako u zajednicu na lečenje

Zajednica u Starom Žedniku se, kako su naveli mladići, zasniva na molitvi, radu i u nalaženju odgovora, kroz svakodnevne razgovore, zašto su ušli u drogu. Najčešće pitanje roditelja je bilo kako se stiže u zajednicu na lečenje. Za celu proceduru najvažnije je da onaj koji ulazi u zajednicu bude već neko vreme čist, da se fizički skine sa droge i da želi da uđe, da nije prisiljen. Prvo dolazi da vidi i proba da živi tako, jer na salašu gde je smeštena ova zajednica nema TV-a, muzike, telefona (ni mobilnih), nema devojaka, izlazaka... Kada mladić uđe dobija svog „anđela čuvara”, mladića koji je ovde duže i pomaže mu da se snađe i izdrži taj najteži period. Jer, ulazak u zajednicu je svakako šok i ne vidi se svrha zabrana i zaduženja. Mladići u zajednici rade sve poslove u kući i bašti, čak prave i suvenire kako bi ispunili vreme. Svako veče se okupe i razgovaraju šta je svako tog dana osećao i razmišljao. Važno je, kažu oni, da sva razmišljanja i osećanja podele sa ostalima. Tako najbolje mogu da pomognu jedni drugima. Jer, svi su prolazili iste teškoće od kako su ovde došli, pa to prepoznaju kod onih koji su tek došli.
Na pitanja koliko treba ostati u zajednici da se ponovo ne bi vratilo drogi, odgovor je bio 3 godine. Duga izolacija je neophodna, kažu. Svi su oni više puta pokušavali lečenje (druge vrste), ali ubrzo su se vraćali na drogu, čim bi došli u dodir sa starim društvom. Zoltan je rekao da posle nepune dve godine boravka u ovoj zajednici bio u dvonedeljnoj poseti kući i tačno je prepoznavao situacije u kojima bi pao. Zato je po povratku u zajednicu rešio da će promeniti mesto stanovanja kada izađe kako se ne bi sretao sa starim društvom.

Gde je pomoć društva

Pošto je Nenad nekoliko puta ponovio kako mladići u zajednicu dolaze kao olupine, a posle izvesnog vremena im se vraća osmeh na lice i fizički se oporave zbog čega su njihovi roditelji ponovo srećni, prisutni roditelji kao da su dobili novu nadu za svoju decu. Bilo je pokušaja da se izmami od trojice mladića najiskreniji odgovor zašto su posegli za drogom. No, čarobnog odgovora koji bi rešio probleme nije bilo. Svi su oni, kažu, bili radoznali, a „pomogla” im je i neka praznina u životu.
U jednom momentu ton razgovora je podignut jer je jedna majka koja ima dvojicu sinova narkomana rekla da ona ne može da prihvati savet da svoje sinove izbaci iz kuće ako oni ne prihvate da se leče. Trojica mladića su pokušali da joj kažu da time ne čini dobro svojim sinovima. Ni drugi roditelji joj nisu davali za pravo što na neki način pravda sinove i što je sentimentalna. Jer, neko od roditelja je rekao da su narkomani nažalost često i lopovi i lažovi, na šta su ostali potvrdno klimali glavama. Jedna majka je rekla da ne sme da napusti kuću i ode negde jer će je sin isprazniti, a sina ne sme da vodi sa sobom u goste da je ne sramoti potkradajući domaćine.
Iako je jedan od trojice mladića na početku tribine rekao da je očekivao više roditelja, i ovo je za naš grad bilo iznenađujuće: pedesetak roditelja i rođaka narkomana na jednom mestu. Po njihovim pitanjima i odgovorima moglo se zaključiti da su to ljudi koje niko više ne može da prevari, vrlo su realni i prepoznaju laž. Oni su ovde postavili pitanje zašto država nešto ne učini da se što više mladih narkomana ne leči na pravi način. Jer ovo što sada država radi ni blizu nije dovoljno. Zajednice, koje ne rade pod patronatom države, za sada su pokazale najbolje rezultate, ali njih je malo i nemaju siguran izvor finansiranja, a problem je i to što u Srbiji nema zajednica za devojke.
E. B.

 

U PONUDI ALTERNATIVNIH OBLIKA LEČENJA U SUBOTICI JOŠ JEDAN NOV – INFORMOTERAPIJA
Ukrajinsko iskustvo u subotičkoj praksi
• U četiri grada u Srbiji, između ostalih i u Subotici, od prošle godine u ponudi alternativnih oblika dijagnostike nova metoda zasnovana na primeni aparata kojeg su izumeli ukrajinski stručnjaci

Miodrag Gradinšćak je informoterapeut, što znači da se bavi i predstavlja na ovom području manje znani oblik dijagnostike zdravlja u području koje se kod nas uobičajeno naziva alternativnim, a sve češće prirodnim. U Ukrajini i Rusiji informoterapija, kao vid kvantne medicine, čini deo zvanične medicine od 1989. godine.
– Dijagnostikovanje zdravstvenog stanja ljudskog organizma po principima informoterapije zasnovano je na „diakor” sistemu osmišljenom u Ukrajini od strane tima stručnjaka predvođenih prof. dr Skripnjukom, koji je otkrio da ćelije komuniciraju signalima, odnosno informacijama – iznosi osnovne postavke o ovom obliku dijagnostike Miodrag Gradinšćak. – Na pregledu „diakorom” ustanovljava se funkcionalno stanje svih unutrašnjih organa i pre nego što dođe do bilo kakvih vidljivih i bolnih promena. Naime, aparat meri informacije iz organa i na osnovu toga određuje fiziološko stanje za 65 organa u telu, kao i eventualnu opterećenost organa patogenim organizmima. Snimanje je potpuno bezbolno i bez ikakvih zračenja.
Primena informoterapije u Srbiji je nova i prema rečima sagovornika, ovaj oblik dijagnostike za sada se koristi u Beogradu, Novom Sadu, Čačku i Subotici. Centar za informoterapiju u našem gradu postoji u ulici Ante Parčetića broj 10. Prema stručnim objašnjenjima postupka koji na našem području tek utire put, u informoterapiji su integrisane osnove akupunkture i savremene elektronike, pri čemu se električni potencijal ćelija ispituje u akupunkturnim tačkama, a preko njih i stanje celokupnog organizma na ćelijskom nivou.
– Nakon pregleda „diakorom” dobija se na papiru snimak stanja svih 65 organa, kao i preporuka šta je potrebno preduzeti da bi se na viši nivo podiglo zdravlje organa, isključivo prirodnim preparatima, odnosno na prirodne načine, jer mi ne propisujemo lekove. Potrebno je nepraviti čišćenje organizma. Kada neko odluči da vrati svoje zdravlje, potrebno je odvojiti vreme, jer se ništa ne čini preko noći. Da bi organ vratio svoju funkciju potrebno je najmanje šest meseci, do godinu dana , ali se prvi rezultati vide već na kontrolnom snimku posle dva meseca – objašnjava Gradinšćak proceduru koja se odvija u okviru dijagnostike u Centru za informoterapiju. K. K.

 

U PRIZIVANJU BELIH RODA U SUBOTIČKU RAVNICU UDRUŽILI SE MUZIČKI TALENTI, POSLOVNI DUH I LJUBAV PREMA PRIRODNOM OKRUŽENJU
ZOVEMO IH DA SVIJU GNEZDA
• I ove godine za letnji boravak, polaganje jaja i podizanje mladunaca naš kraj izabralo je svega nekoliko parova belih roda, za razliku od pre tri decenije kada se ovde gnezdilo i po tridesetak parova lepih ptica • Oko Ludoškog jezera u martu postavljeno 11 gnezda na visoke stubove s nadom da će ih do godine neki od mladih parova roda izabrati za svoj dom • A da nema slučajnosti potvrdilo se još jednom, kada je naš sugrađanin i zaljubljenik u prirodu Miroslav Jovančić nekako u isto vreme s „projektovanjem” gnezda pozvan da komponuje muziku za lep i potresan dokumentarni film o belim rodama

Da li se maloj deci još priča da su ih donele rode? Ako je u ponekoj porodici još i opstalo starinsko kazivanje o poreklu beba, deca će u našem kraju uzalud gledati u visinu da bi ugledala bele ptice koje će im doneti batu ili seku. Lako je nekada bilo čuvati bajku, dovoljno je bilo podići pogled ka obližnjem dimnjaku ili stogovima sena i slame. Rode su za poslednje tri decenije skoro potpuno nestale iz subotičkih naselja i okoline. Ovog proleća kod nas se ugnezdilo svega četiri ili pet parova, i to jedan u najpoznatijem rodinom gnezdu kod petlje u Hajdukovu, drugi u Bačkim Vinogradima, na Makovoj sedmici, zatim kod Nose... Tako na prste, dokazani zaljubljenici u prirodu i njeni zaštitari prebrojavaju gnezda ptica koje su kod nas oduvek simbolisale potomstvo, ali i naše ritove i ravnicu.
– Par roda vratio se i u najpoznatije gnezdo kod nas, kod petlje u Hajdukovu. Imaju tri mladunca u gnezdu – kaže Oto Sekereš, nadzornik za zaštitu prirode u Javnom preduzeću „Palić-Ludaš”, inače predsednik Udruženja ljubitelja prirode „Riparia”.
Za tri decenije rode su nas skoro potpuno napustile, a za isto vreme prepolovljen je i broj beba u našem gradu koji demografski sve više stari.
Pa neka sada neko kaže da rode ne donose bebe!

Nova gnezda uz jezero

Uz poneko staro i aktivno rodino gnezdo u subotičkom regionu, nova se uzdižu oko Ludoškog jezera. Nova gnezda nisu pravile rode, već ljudi. Naš pokušaj da nam se rode vrate. Nosilac projekta koji je dobio naziv „Naše rode” je Društvo ekologa „Rihard Čornai”, u čemu su pomogli privrednik Lajoš Čakanj, „Elektrodistribucija” i JP „Palić - Ludaš”. Lajoš Čakanj je finansirao izradu platformi za veštačka gnezda, „Elektrodistribucija” je dala bandere i postavljala ih, u čemu su pomagali radnici JP „Palić-Ludaš”. Javno preduzeće je staralac zaštićenog područja u koje su postavljana nova gnezda za rode. Polovinom marta podignuto je 11 stubova na čijem su vrhu montirane platforme u obliku gnezda i ispunjene granjem da bi privukle ptice.
– Dva nova gnezda vide se sa desne strane puta čim se siđe sa nadvožnjaka ispred Hajdukova s Palića, a ostala su u Ludoškom šoru i pored starog puta prema Horgošu – kaže Oto Sekereš.
„Dogovor” s prirodom, međutim, ne ide tako lako. Ljudi su se potrudili da ponude rodama nove lokacije, a kako će one biti prihvaćene videće se dogodine. U vreme postavljanja platformi one malobrojne naše stare rode su se vratile u svoja stara gnezda, kako to u životu ovih ptica uvek biva. S veštačkim gnezdima rođena je nada i pružena šansa da ovaj kraj za svoj dugogodišnji dom izaberu mladi parovi.
– Cilj projekta je da se mladim pticama ponudi nekoliko novih gnezda. Očekujemo, priželjkujemo i nadamo se da će za nekoliko godina 80 odsto novih gnezda rode nastaniti, i da će ih zauzeti mlade ptice – kaže mr Ištvan Hulo, sekretar Društva ekologa „Rihard Čornai”, Društva koje je postavilo projekat „Naše rode”.
Planira se da se do 2010. godine postavi još 14 platformi za povratak belih roda.
– Ranije su se rode gnezdile na stogovima sena i slame, na odžacima i krovovima stambenih objekata. Danas se najveći deo rodinih gnezda nalazi na stubovima električnih vodova od čega ptice stradaju, a predstavlja i potencijalnu opasnost od havarije u snabdevanju strujom – obrazlažu se različiti aspekti od strane Društva ekologa zašto je projekat „Naše rode” potreban. – Najbolja i najbezbednija metoda je postavljanje posebnih stubova sa veštačkim gnezdima.

Imaće gde da se vrate

U metalne platforme na stubovima su isprepletane grančice...
– Time izgleda kao da su se rode ovde već gnezdile. Ptice koje dolaze i traže mesto lakše će ga ovako prihvatiti – kaže Oto Sekereš koji je učestvovao u postavljanju platformi.
Svih 11 novih gnezda ovog leta su još prazna. Kada idućeg proleća neko od njih usvoji par roda, biće to siguran znak da će se i ubuduće moći zvati – rodino gnezdo. Ove ptice po mnogim osobinama postupaju kao ljudi. Žive u braku, odnosno, paru, odani su svom partneru do smrti nekog od njih, zajedno „popravljaju” gnezdo, zajedno su uz jaja i mladunce, brižni su, a kada mladi ojačaju za poletanje jasno im stavljaju do znanja da je vreme za osamostaljivanje. I kada u jesen polete u jatu ka toplijim krajevima, idućeg proleća sa dalekog puta iz Afrike vratiće se na istu adresu. Domu svom – gnezdu svom. Kao ljudi. Ili još više.
– Parovi više godina, pa čak i decenija koriste jedno te isto gnezdo – teče priča u dokumentarno-prirodnjačkom filmu „Bele rode moje ravnice” reditelja i scenariste mr Olivera Fojkara iz Novog Sada, tople, poučne i nadahnute sage o sudbini dva para roda i njihovim mladuncima u vojvođanskoj ravnici.
Dokumentarni film koji nas uči o životu roda izbliza i učini da su nam još lepše i vrednije, prikazan je zimus u Zoološkom vrtu na Paliću. Nesvakidašnji je po tome što ukazuje na brojne sličnosti sa ljudskim parovima. I rode puno truda ulažu da podignu svoje mladunce. A onda ih pouče kako da se otisnu u svet odraslih.
– Obično se na gnezdu prvo pojavljuje mužjak i odmah započinje da uređuje i doteruje staro gnezdo. Nekoliko dana kasnije mužjaku se pridružuje i njegova verna saputnica i bez oklevanja pomaže u obnovi gnezda. Ako rode moraju da sagrade novo gnezdo obično gradnja traje oko osam dana. To je i vreme ljubavi – priča se u filmu o rodama. – Unutrašnjost gnezda rode najčešće oblažu biljkama, perjem, ali i drugim mekim materijalima. Pre nego što rasporedi doneto seno, mužjak koristi priliku da blago pomazi ženku po glavi kako bi joj još jednom pokazao svoju privrženost. Potom travu raspoređuje baš pored njene glave kako bi se uverila da je on zaista vredan i brižan.
Film prikazuje polaganje jaja, odrastanje pa i stradanje pojedinih mladunaca, i zajedničku brigu roditelja oko podmlatka.
– Mladunci su skoro uvek veoma gladni. Nikad im nije dosta hrane, pa roditelji često čim nahrane mladunca odleću na susedni krov ili dimnjak da potraže malo mira i odahnu...
A kada mladi porastu...
– Od ovog trenutka roditelji umesto sočne hrane nude mladuncu pregršt sena i kao da kažu odrastao si, od sada se moraš snalaziti sam, mi ti više nismo potrebni...
Subotička veza sa filmom „Bele rode moje ravnice” ne ogleda se samo u tome što nekoliko parova lepih belih ptica nastanjuje ovo područje, a želimo ih više, niti što je film prikazan i ovdašnjoj publici. Jača karika nastala je iz poslovne saradnje i prijateljstva autora filma mr Olivera Fojkara i Subotičanina Miroslava Jovančića, akademskog slikara, kompozitora, muzičara. Njihova saradnja, a onda i prijateljstvo, nastalo je još ranije oko filma „Moj prijatelj štiglić” za koji je korišćena Jovančićeva muzika. Za film o rodama Miroslav Jovančić je kompozitor muzike na poziv mr Fojkara, i jedan je od izvođača, na violini. I ostali izvođači su svi Subotičani: Zoran Dukić (gitara), Miroslavljeva kćerka Iva Jovančić (saksofon), Ilona Janovič (klarinet) i Danijel Davčik koji specifičan zvučni efekat za film proizvodi na kanti za mleko. Ništa nije slučajno – to je suština priče Jovančića o dešavanjima uoči nastanka muzike za film o rodama.
– Gledao sam mađarski film o selu punom roda. Duž svih ulica u selu rode su svile gnezda na stubovima. Selo je time izraslo u turističku atrakciju. Gledam film i razmišljam, a zašto ne i kod nas, i tako, predlažući, saznam da su već u toku pripreme za projekat postavljanja veštačkih gnezda. U to vreme Oliver je već radio svoj filmski projekat o rodama, ali o tome još ništa nisam znao. Jednog dana me pozove i kaže: „Hajde da se nađemo”. Dogovor o muzici za film. Neverovatno... – kaže Miroslav Jovančić o okolnostima u kojima je muzika za film prosto „iznikla”.
Iz zaljubljenika u prirodu i čoveka koji se od svoje četrnaeste godine druži sa Ludoškim jezerom iz sopstvenog čamca, na vodi puni baterije, razmišlja i kreira, muzika za film o rodama je prirodno potekla...
– Prilika da komponujem za ovaj film bila mi je kao jedva dočekana. Jer, naravno, moj život u prirodi prelama se u onome što stvaram, u mom shvatanju života, u mojoj ličnosti – iznosi deo svojih razmišljanja kreator muzike za film koji izaziva veliku pažnju publike.
Film je napravljen da ljudi vole i paze rode.
– Snimani su parovi roda, kao bračni parovi. Dakle, muzika nije samo ilustracija prirode, ptica i ravnice, već je odraz emocija u takvoj životnoj vezi – kaže autor muzike, Miroslav Jovančić. – Gledajući film čovek prepoznaje i svoje uloge, da je zaštitnik, hranitelj. U prirodi se podrazumeva da par brine o svom podmlatku. Uprkos svim surovim zakonima prirode, uginućima, borbom za preživljavanje, rode brižno vode računa o mladima.
A kada bi rode znale sa koliko ljubavi Subotičani stvaraju za njih i o njima – one bi nam se sigurno vratile. Ovde ih oko Ludaškog jezera čekaju bezbedna gnezda. Možda se o tome pročuje glas, i mladi parovi nam zaista stignu s novim prolećem. Katarina Korponaić