Regionalni centar za za razvoj malih i srednjih preduzeća (MSSP) Subotica učesnik je u projektu „ACinD – Jadranska saradnja za industrijski razvoj“, koji se realizuje u okviru susedskog programa „Interreg III“. U projekat, koji je vredan 1,5 miliona evra finasira EU a kojim upravlja Evropska agenija za rekonstrukciju, osim subotičkog MSPP uključeni su italijanski partneri iz regije Emilija Romagna, agencija „Alma Mons“ iz Novog Sada, razvojna agencija „Nerda“ iz BiH, agencija „Teuleda“ iz Albanije i Hrvatska udruga poslodavaca (HUP).
Direktor subotičkog centra dr Branko Malagurski kaže da je cilj projekta jačanje industrijskih područja i doprinosa ekonomskoj i socijalnoj koheziji na lokalnom nivou, koja će se sprovoditi kroz prekograničnu saradnju.
– Aktivnosti na projektu obuhvataju razvijanje studija izvodljivosti i pilot projekata u okviru inovacija, delotvornog upravljanja energijom, te upravljanje i zaštita životne sredine ciljanih industrijskih područja, kao i razmene primera dobre prakse među partnerima – kaže dr Malagurski.
Kao specifične ciljeve Agencija za mala i srednja preduzeća odabrala je izradu studija izvodljivosti u području klastera i energetske efikasnosti.
– Uzeli smo za primer klaster proizvođača poljoprivredne mehanizacije u Srbiji (BIPOM) koji je posebno zanimljiv s obzirom na inovativnu orijentaciju pripadajućih preduzeća i članica, kojima je neophodna podrška akademske i istraživačke zajednice čiji su temelji analizirani kroz studiju izvodljivosti. Studija je pokazala da postoje slabe veze između trgovačkih i proizvodnih preduzeća, jer trgovačka preduzeća prodaju uvozne proizvode (traktore i poljoprivrednu mehanizaciju), dok domaći proizvođači uglavnom proizvode priključne mašine i opremu. Trenutna proizvodnja ovog sektora je vredna 100 miliona evra, a on zapošljava oko 3.000 lica, dok je naša studija pokazala da bi jačanjem veza između članica proizvodnja i plasman mogli da se povećaju četiri puta i da dostignu 400 miliona evra, a broj zaposlenih da se poveća na blizu 10.000.
Dr Malagurski je izdvoji u ovoj regiji kao uspešan klaster „Frutlend” iz Hajdukova u koji su udruženi proizvođači voća. R. V.

 

Ivan Perčić, vlasnik pogona zdrave hrane „Suncokret”, tek pristigao s puta i pod snažnim utiskom viđenog u Izraelu, priča mi kako tamo nema gladnog i nezbrinutog deteta, kako su u državi koja nema ni vode ni plodnog tla, u centrima gradova stvoreni parkovi, zelene oaze koje nemaju drugu svrhu do da život učine boljim i lepšim, i kako i pored prirodne oskudice, oni svoju organsku šargarepu i krompir plasiraju na pijace Londona.
Perčić poredi Izrael i našu zemlju gde, narodski rečeno, možeš dugme da posadiš pa da nešto nikne, a u kojoj smo stalno na rubu nestašice i večitog pitanja hoće li biti dovoljno hlebnog zrna, u kojoj uvozimo jestivo ulje jer domaće ima cenu kao da je do rafova dopremano sa udaljenosti od hiljade kilometara, u kojoj nema dovoljno organskih odgajenih proizvoda iako je to jedna od retkih poljoprivrednih grana koja ima stabilan i stalan rast, izražen i u tonama i u dolarima. I vajka se kako država ne čini dovoljno, ili ne čini gotovo ništa, da usmeri poljoprivrednu proizvodnju, godine prolaze i gube se ekonomske šanse u nepovrat.
I, onda, još kaže: „Njiva je fabrika, i od njenog vlasnika nema boljeg radnika”. Naravno da nema jer njega ne treba kontrolisati kada dolazi na posao, a sigurno je da sa njive neće otići dok sve ne bude urađeno, niko kao vlasnik njive neće brinuti o zemlji i o rodu, i za ovu i za naredne godine.
Ako je zaista njiva fabrika, u Subotici trenutno najveća fabrika, koja se prostire na 12.500 hektara, predmet je sporenja onih koji ne žele da izgube mogućnost da njome gazduju i onih koji smatraju da je došao red na njih da malo gospodare tom istom zemljom. To što su, po pravdi Boga, pravi vlasnici neki treći koje u ovom slučaju niko ne pita, aktere spora se ne tiče.
Više od dve godine od početka zakonske mogućnost da se državna zemlja izda u zakup na licitaciji, Subotica još uvek muku muči sa tim problemom. Država je, pojednostavljeno rečeno, do pola regulisala ovu oblast, a onda prepustila lokalnim samoupravama da dalje same rešavaju pod kojim uslovima i kako će izdavati zemlju na licitaciji. Kao i svaki do pola urađen posao i ovaj je država manjkavo obavila pa je odredila da u društvu jednakih ima i privilegovanih, na osnovu čega crkve imaju pravo na povrat zemlje kojom su raspolagale pre eksproprijacije i nacionalizacije, ali to pravo nije dala i svim prethodnim vlasnicima zemlje.
Tu zemlju u svojim rukama još čvrsto drže kombinati i ne mili im se da je puste. Ne toliko zbog njih, ali su, kako tvrde, veoma zabrinuti zbog radnika koji će izgubiti posao. Po toj logici nismo trebali privatizovati ni „Sever”, i tamo je u poslednje tri godine hiljadu ljudi ostalo bez posla. Doduše, kombinati jesu nekada bili, upravo kao i fabrike koje su poslednjih godina svoje radnike poslale na Tržište rada, žila kucavica koja je jedina ekonomskom snagom napajala prigradska naselja, kapilarno se šireći do poslednjeg salaša. Kombinati odavno više nemaju tu ulogu, ali tranzicija nije reč koju žele da čuju. S druge strane, poljoprivrednici koji na tržištu plaćaju i do četiri puta višu cenu arende, za zakup njiva, misle da je došao red da i oni se prošire na tu jeftinu, a gotovo „ničiju” državnu zemlju. Njihov „lobi” u opštini tri puta je sastavljao tekst oglasa za koji su i pre puta za Beograd znali da ne može da dobije saglasnost nadležnog Ministarstva.
Sada je sa sudskom odlukom o zabrani licitacije čitav postupak produžen za neznano koliko, a jaz između ljudi koji u suštini rade isti posao se produbljuje. Za to vreme neke druge, mudrije zemlje, usmeravaju svoju poljoprivredu na plodonosne poslove dobre i korisne za građane. A mi se ponovo pitamo, hoće li biti dovoljno pšenice za hleb nasušni do sledeće žetve.
A. I.

 

IZ ČASOPISA „GYMNASIUM“
Dobro protiv lošeg – rat bez kraja

„Nesavršeno” je odgovarajući pridev za naše društvo. Međutim, da li postoji išta što je savršeno? Savršen dan, savršena godina, savršeno biće ili savršen čovek? Kakav bi uopšte bio savršen čovek? Razum u nedoumici, ruka u tami, osmeh u suzi?
Društvo je podeljeno na dobro i loše. Poznato je u narodu da jedna pokvarena jabuka pokvari i sve ostale, a još se nije desio obrnuti proces — da jedna zdrava jabuka ozdravi sve pokvarene. Potrebna je izuzetna snaga i upornost da dobro pobedi loše jer dobro je posmatrač dok je drugo pomenuto pokretač. Dobro se zadovoljava znanjem da je dobro, dobro samo želi da održi nivo preovladajuće osobine u sebi, dok loš funkcioniše na sasvim drugačijem principu. Njemu nije dosta da zna da je loše, ono želi da i drugi znaju da je ono takvo i tako se ova osobina koja kvari naše društvo širi lančanom reakcijom. Lako se da primetiti da je kod dobrog sve dobrovoljno, dobro daje čoveku slobodu odlučivanja koja se ovde manifestuje kao nešto negativno jer se ljudi vode većinom, većina bira lakše, a lakše je opet ono loše. Loše je zaraza, loše budi urođenu osobinu čoveka - radoznalost. Zamislimo novine u kojima je sa jedne strane objavljen apel za dobrovoljne davaoce krvi, a sa druge strane članak o četrnaestogodišnjem dečaku koji je ubio svoja dva druga. Šta ćete pre pročitati? Loše je “in”, ono dobro je dosadno, zar ne?
Dobro da dobije rat protiv lošeg? Kako, kad je samom našem svemoćnom Ocu draža izgubljena ovca od celog stada? Izgubljenih ovaca u društvu ima mnogo i svaka je izgubljena na drugu stranu, a stado je uvek tu gde je... Čak i priroda daje bolje šanse lošem: korov mnogo brže raste od ruže, štetočine mnogo duže žive nego leptiri i pčele. Možda je neko savršen napravio svet da funkcioniše na ovakav način i možda nas tera da shvatimo da je dobrota sama sebi zahvalnost, da dobrota čini čoveka ispunjenim, a loše je trenutno zadovoljstvo, zadovoljstvo bez ispunjenja. Smatrajući da je trenutno dovoljno ostajete prazan čovek.
Tanita Pap, IVa