LIST IZLAZI PETKOM • GODINA III • BROJ 100• SUBOTICA, 30. MAJ 2008. GODINE • CENA 30 DINARA • www.suboticke.net
 
ISTINA VIŠE
U NASELJU PROZIVKA PLANIRAJU GRADNJU OBJEKTA SA VIŠENAMENSKIM SADRŽAJIMA
Na korist i mladima i starima

 

Stanovnicima Prozivke smeši se izgradnja višenamenskog objekta koji će rešiti neke od urgentnih problema u ovom soliterskom naselju koje ima preko 12 hiljada stanovnika na prostoru od pola kvadratnog kilometra, budući da izgradnju i širenje „najveće subotičke spavaonice” nije pratila gradnja propratnih sadržaja.
– Prozivka ima preko tri hiljade mladih do 25 godina starosti i preko 1.500 penzionera, što pokazuje da su i potrebe ove populacije različite. Gradnjom ovakvog multifunkcionalnog objekta građani Prozivke dobili bi svoju ambulantu, gerontološki dom, prostor za kulturne manifestacije, biblioteku, galeriju, prostorije za bavljenje sportom – teretane, fitnes sale i slično... Anketom koju smo sproveli među građanima dobili smo sliku šta je ono što im najviše nedostaje za udobniji život i došli smo do zaključka da bi gradnjom ovakvog centra jedan broj ovih potreba bio zadovoljen – kaže Zoran Marković, predsednik komisije za sport u MZ „Prozivka”.
Vrednost ove investicije je preko 60 miliona dinara, a obećanje da će učestvovati u izgradnji dobijeno je iz pokrajinskog Sekretarijata za zdravlje i socijalna pitanja koji bi pomogao izgradnju ambulante i isturenog odeljenja Gerontološkog centra.
– Akt o urbanističkim uslovima finansiraće JP „Direkcija za izgradnju”, a projektnu dokumentaciju Fond za kapitalna ulaganja APV. Sama gradnja finanisiraće se iz više izvora, od lokalnog budžeta do republičkog, a pokušaće se pribaviti sredstva i na konkursima fondova EU. Predviđena lokacija je u blizini prostorija Mesne zajednice između Ulice Jo Lajoša i Blaška Rajića. Prostor će biti samoodrživ jer su u njemu predviđeni i neki komercijalni sadržaji – kaže Marković.
On ističe da su već obavljeni razgovori sa rukovodstvima susednih mesnih zajednica, „Ker”, „Bajnat” i „Aleksandrovo”, koji su pozvani da se uključe u izvođenje ovog projekta, jer i njima nedostaju slični sadržaji, a prema procenama prvi ašovi mogli bi „raditi” već na proleće. R. V.

 

U REGIONALNOJ PRIVREDNOJ KOMORI OBUKA IZ OBLASTI RAZVOJA SEOSKOG TURIZMA
Ugledati se na komšije

Trgovinsko-industrijska komora Županije Bač-Kiškun i Regionalna privredna komora Subotica organizuju obuku iz oblasti seoskog turizma „Snaga turizma u oblasti jačanja sela”, koja se sastoji iz stručnog i praktičnog dela. Obuka koja se realizuje u okviru projekta „Podrška konkuretnom preduzetničkom znanju”, uz podršku Ministarstva privrede i saobraćaja Republike Mađarske, počela je u sredu, 28. maja, u prostorijama RPK Subotica, gde su se okupili predstavnici privrednih društava, preduzetnici i pojedinci zainteresovani za ovu temu.
– Pripremajući projekat koji se odvija u okviru prokogranične saradnje, pošli smo od činjenice da razvoj seoskog turizma i turizam kao delanost u našoj regiji predstavlja jedan od mogućih prioriteta upravo zbog uslova koje imamo. Tu pre svega mislim na jezero Palić, na akumulaciona jezera u regionu, koja imaju uslove za razvoj sporta i drugih delatnosti. Kao primer bih istakao Zobnaticu koja nudi spoj konjarstva i turizma. Dakle, regija raspolaže potencijalima koji bi se mogli dopuniti razvojem seoskog turizma. Kroz ovaj projekat imaćemo prilike da se upoznamo sa rešenjima koje su druge države (mnogo naprednije u ovom delu!) već ostvarile na svom putu razvoja. Navešćemo primere iz razvoja seoskog turizma Austrije, Italije, susedne Mađarske, a nećemo zaobići i naša lokalna iskustva – objašnjava Ištvan Edelenji, sekretar Privredne komore Subotica, dodajući da u našem regionu već postoje primeri razvoja seoskog turizma:
– Svako je već čuo za određene salaše (na primer „Roka tanja”), manje restorane seoskog tipa, mesta gde se održavaju letnji tabori... Dakle, već postoje inicijalni potencijali stvoreni izgradnjom nekoliko lepih ugostiteljskih objekata, kao što je „Vinski dvor” u Hajdukovu. Ne treba zaboraviti ni „Majkin salaš”.
Naglašavajući da je cilj iskoristiti sve potencijale kojima raspolažemo, Edelenji dodaje da je seoski turizam značajan i zbog toga što je reč o delatnosti „gde čovek, sa relativno malim ulaganjima, može sebi da stvori posao”. T. M.
 
S ONE STRANE VESTI
KO OMETA MIRAN SAN SUBOTIČANA?
Postoji li mera za decibele?
• U noći između nedelje i ponedeljka Mali Bajmok i okolina tresli su se od urnebesne muzike koja je dolazila iz sportskog centra „As-trejd” gde je organizovana žurka za mlade glasače • Policija je tek oko dva iza ponoći prekinula zabavu, kada je već mnogima san pobegao sa očiju

 

U tišini noćnih sati, počelo je da gruva negde oko deset uveče, a što se više bližila ponoć, činilo se kao da se muzika, ili ono što bi se time moglo nazvati, pojačava, mada utisak vara jer se noću zvukovi brže šire. Zato je granica dnevne buke propisana na 60 a noćne na 55 decibela, što odgovara zvuku nešto jačem nego što je šuštanje vodoskoka na fontani.
Ovoga puta, međutim, zidovi kuća i na kilometar udaljenosti su se tresli i kako je noć odmicala žurka mladih glasača, priređena u čast onih koji su na izborima prvi put glasali i kao ulaznicu trebalo da pokažu prst sa otiskom spreja, sve više se zahuktavala.
Nisu, međutim, u sitnim satima svi raspoloženi da đuskaju uz potmulu tutnjavu muzike koju rado slušaju mladi (i oni koji se osećaju mladima), mada bi, s obzirom na decibele komotno mogli i u svom stanu da učestvuju u „partiju” bez obzira na godine. Smatrajući da je dara prevršila meru, autor ovih redova oko pola dva okrenuo je broj dežurne policijske službe i u cugu dobio umirujući odgovor: „Znamo, u pitanju je koncert i sada ćemo ga prekinuti”. I zaista, u dva iza ponoći, ili neki minut pre, konačno je utihnulo. Da li su organi reda i mira „zamolili” organizatore da se muzika isključi, ili je zabava već tada sama od sebe završena – što je malo verovatno jer takve žurke obično tek tada počinju – ne znamo, ali sve se smirilo i moglo se uhvatiti bar nekoliko sati spasonosnog sna.
Sigurno da to nije bio jedini poziv dežurnoj službi na broj 92 već jedan od mnogih od strane onih koji su u toj noći bili izloženi zvučnoj torturi, ni krivi ni dužni, bilo da su glasali za ovu ili onu opciju ili uopšte nisu ni izašli na glasanje. Zašto je onda trebalo čekati dva iza ponoći pa da se nešto preduzme, i kako uopšte organizator može da dobije dozvolu za ovakvu manifestaciju ako buka prevazilazi dozvoljene granice? Pogotovo što su slične „seanse” na istom mestu u nekoliko navrata održavane i prethodne letnje sezone, sa trajanjem sve do zore, pa se moglo pretpostaviti kakve će posledice žurka proizvesti. Gde su inspektori zaduženi za kontrolu buke i da li propisi služe samo za ukras ili ih treba i sprovoditi? Niko nije protiv zabava, pa ko voli neka uživa i do jutra u glasnoj muzici, ali ne tako da drugi moraju za to da ispaštaju!
M. Radojčin
 
REAGOVANJA

TEKST PREUZET IZ ŠKOLSKOG LISTA „GIMNASIUM”
Jezička barijera

 

U našoj školi veze između srpskih i mađarskih odeljenja gotovo i da ne postoje. Učenici koji nastavu pohađaju na različitim jezicima ne poznaju se, ne komuniciraju, ne druže, čak i ne borave na istim mestima. Susreti su svedeni na slučajnost.
Sasvim je nebitno kada je počelo ovo međusobno nepoverenje. Mnogo bitnije od toga jeste činjenica da samom problemu svi okreću leđa, a njegovo rešavanje se stalno iznova odlaže u nedogled. Svi izlaz vide u njegovom ignorisanju, zabijajući poput noja glavu u pesak. Pretvaraju se da on zapravo i ne postoji. Najlakše je reći: tako je svuda i to je normalno, zadovoljavajući se činjenicom da je drugde možda i gore, ozbiljnije. Ali, ovo je Subotica - Evropa u malom. Umesto da se ponosimo svojom raznolikošću, mi kao da nemamo snage da se izborimo sa nevoljama koje smo sami proizveli. Ipak, bolje bi bilo kada bismo se odmah zapitali: koje prepreke moramo savladati da bismo rešili ovaj problem?
Nije problem što između dva brda postoji provalija, nego što niko ni ne pokušava da napravi most. Tu prirodnu prepreku je nemoguće preskočiti, jer na plećima često nosimo teret ponosa i predrasuda.
Uvek je lakše živeti u zajedništvu i biti okružen prijateljima. Žao nam je što ćemo neke razočarati, ali nije normalno izbegavati i biti zavađen sa svojim komšijama.
Nažalost, srpska i mađarska odeljenja su odvojena od samog početka školovanja. Organizuju se odvojene ekskurzije, biraju se dva đaka generacije, a zajedničkih aktivnosti gotovo i da nema. Izgleda da greše upravo oni koji se trude da nas ne diskriminišu. Međutim, najlakše je krivicu svaliti na nekog drugog. Ipak, mi đaci smo ti koji mogu nešto da učine. Iskreno verujemo da u ovoj školi ima mnogo onih koji bi rado svoju sreću obogatili novim, iskrenim prijateljstvom.
Hajde da se razlikujemo od drugih škola, ali opet u nekom pozitivnom smislu. Za našu generaciju možda je već i kasno, ali ne smemo tek tako lako tu da se zaustavimo. Neko mora početi i upravo zato budimo pametni i mislimo na one koji posle nas dolaze. Organizujući zajedničke izlete, kulturne i sportske događaje možemo učiniti prve korake. A, ako ti prvi koraci budu uspešni, možda će jednoga dana reč „šovinizam” nestati iz našeg svakodnevnog govora, a tolerancija dostići poznati ideal demokratije.
Tomislav Kovač, IV3 i Arnold Imgrund, IVd

 

NAKON IZBORA
Tajna komisija

Subotica godinama već nema sreće sa Opštinskom izbornom komisijom. Nakon komisije koja je radila u potpunoj tajnosti, doživljavajući svaku potrebu da javno iznese rezultate kao jednoznačni akt izdaje, u poslednjih osam godina, kao da se u svesti članova OIK-a ništa nije promenilo.
Sve izborne komisije poslednjih godina bile su dosledne u stavu da se ne oglašavaju zvaničnim saopštenjem i toga su se čvrsto pridržavale. Verovatno su smatrali da građani ne treba da znaju kako su glasali i da je to podatak koji će otkriti samo „Službenom listu”.
Tog modela ponašanja pridržavala se i ova poslednja Opštinska izborna komisija. Nakon izbora uspela je da održi samo jednu navrat-nanos sazvanu konferenciju za novinare, a čak i takav izveštaj izostao je nakon drugog kruga za pokrajinsku Skupštinu.
U isto vreme, rad Republičke izborne komisije odvijao se gotovo pred medijima, Pokrajinska izborna komisija je uredno slala izveštaje o svojim odlukama pre izbora, na dan glasanja o izlaznosti, a potom o izbornim rezultatima i odlukama koje je donela o dodeli mandata. Anahroni stav subotičke Opštinske izborne komisije ne može da potre ni volja predsednika da se odazove na pojedinačne novinarske upite, jer sporadična oglašavanja nisu isto što i uredno izveštavanje o donetim odlukama ili o zvaničnim rezultatima glasanja. Strankama je bilo prepušteno da iznose izborne rezultate, ali i pojedine odluke OIK-a koje su te iste stranke smatrale spornim.
Nema razloga ne verovati u korektan i pravovaljan rad Opštinske izborne komisije, ali se ponovila situacija poznata iz prethodne decenije da se zbog zatvorenosti njenog rada stvorio utisak da je to „nečija” komisija, umesto da je to telo koje će građanima garantovati da su njihovi glasovi pravilno prebrojani. A. I.

 

O DECENTRALIZACIJI
Subotica je prevelika za dobro upravljanje

Decentralizacija je pojam koji ima mnogo definicija, a najvažnije je pitanje održavanja prostora. U situaciji u kojoj su ljudi koncentrisani u gradove, velika teritorija ostaje pusta. Priroda neće i ne može biti humana ako u njoj nema ljudi koji bi je održavali takvom. To je pravo pitanje kod decentralizacije. Organizovanje teritorijalnih jedinica koje pokrivaju prostor u meri koja omogućuje da se cela teritorija što bolje održava ljudskom – to je cilj prave decentralizacije.
Naše opštine su po svom poreklu vojne, kreirane u vreme straha od „rata svetova“, od rata NATO pakta i Varšavskog ugovora. One su služile stvaranju efikasnog modela odbrane, što boljoj izgradnji narodne vojske. Danas su to relikti koji koče razvoj. Teritorija grada Subotice je oko 1.000 km2 sa oko 150.000 stanovnika. To su apsolutno preveliki prostor i broj stanovnika da bi bila jedna administrativna jedinica. Politička elita ovog grada ima nakon 11. maja četiri godine da pokaže šta stvarno misli o decentralizaciji.
Stvaranje gradskih opština nije zakonska obaveza, ali nije ni zabranjeno. Upravo kroz raspravu o tome kako organizovati teritoriju grada videće se demokratski kapacitet političke elite grada. Lako je pričati o zloj centralnoj vlasti koja guši lokalnu samoupravu, to ne košta, to ne dira. Uostalom, ne moraju nove opštine biti jedino rešenje. Mogu se sve funkcije gradske uprave preneti na vangradske mesne zajednice, tako da se dobiju administrativne usluge koje bi bile kontrolisane pojačanim političkim značajem mesnih zajednica, da bi se sprečila birokratizacija. Ali, tada je potrebno rasporediti i postojeće zaposlene, a ne pod izgovorom decentralizacije stvarati vojsku činovnika.
Nemam spremne odgovore za ovo pitanje zato što o tome niti treba niti mogu da odlučujem. To je pitanje kompletnog političkog establišmenta. Ali, ovo je ozbiljno pitanje u kojem nema mesta za populizam podilaženja provinskijskim frustracijama, u kojem ne sme biti mesta za izgradnju teritorijalne distribucije partijske moći. Pitanje je pokrenuto, jer to je ono što je važno uraditi. Posle izbora će odgovori koji se budu pojavljivali biti dokazi bez potrebe za nekakva tumačenja ili odbranu stavova koji se ne mogu odbraniti. Pera Marković
 
NEPOSREDNO

Verovatno se malo bojimo
• Svakako moramo ići redom: prvo jutarnja svečanost, pa matursko veče, pa polaganje mature, a tek posle polaganje prijemnih ispita, zapošljavanje, porodica, ulepšavanje budućnosti
Piše: Čila Varkulja

 

Postali smo maturanti! Dane odbrojavamo u sebi, a srednju školu smo gotovo izrasli. Već nam je teško da učimo, prazni časovi nam sve više prijaju. Provodimo ih u školskom dvorištu, razgovarajući o sitnicama kojih se prisećamo: šta smo u početku mislili jedni o drugima (i o profesorima), koliko je ko spavao na ekskurzijama (malo), kako smo proslavljali rođendane i nove godine.
Na časovima smo nemirni, kao i uvek pre kraja, ali sada je ipak za nijansu drugačije: ovo je euforični, panični nemir, kao da želimo sve da se dogovorimo baš odmah, jer možda kasnije nećemo imati prilike. Male pohvale deluju važnije nego pre, a male nepravde (kojih je, mislim, uvek bilo) strašnije. Kao da želimo da doživimo poslednjih nekoliko nedelja škole u koncentrovanoj, intenzivnijoj verziji, bez onih bezbojnih delova kao što je učenje ili dosađivanje. Obećana pompa maturske večeri nas i zabavlja i umara. O onome šta će biti posle, ne pričamo...
Verovatno se malo bojimo promena. Toga da ćemo postati neprepoznatljivi jedni drugima, da ćemo sve zaboraviti čim počne sledeća faza naših života – za većinu je to fakultet. Bojimo se da nećemo uspeti, da ćemo završiti negde predaleko od kuće ili da se nikada nećemo ni odvojiti od nje. A u isto vreme smo i puni iščekivanja, uzbuđeni i srećni. Budućnost je zanimljiva, nepredvidljiva, a neki kažu da je i naša.
Svakako moramo ići redom: prvo jutarnja svečanost, pa matursko veče, pa polaganje mature, a tek posle polaganje prijemnih ispita, zapošljavanje, porodica, ulepšavanje budućnosti. Mislim da neće biti neke velike katarze koja će nas nepovratno učiniti odraslima – možda smo to već postali, možda još godinama nećemo odrasti, zavisi od definicije. Ipak, jednog dana ćemo primetiti da smo zaboravili neka prezimena i sve brojeve telefona, a sećamo se samo anegdota koje su i dalje nama mnogo smešnije nego ostalima. Baš kao što su nas i upozorili.
Uspomene će nam ipak prijati. Kada se malo udaljimo, kada svi pođemo na svoju stranu, ponekad ćemo potražiti uspomene, da nas umire ili rastuže. Da nam pomognu da tu budućnost, koja bi mogla biti naša, učinimo onakvom kakvom smo je zamišljali nekada davno, u srednjoj školi.
(Ovo je uvodni tekst iz dodatka našeg lista „Spomenar subotičkih maturanata 2008.”, koji je napisala učenica generacije u subotičkoj Gimnaziji)